*ЦРВЕНА РУЖА* – ПОЕЗИЈА И МУЗИКА ЗА ДАМЕ…

У складу са дугогодишњом традицијом СПС Крушевац је у својим просторијама у Обилићевој 30 у Крушевцу организовао поетско-музичко вече дамама у част под називом *ЦРВЕНА РУЖА*, јер су поезија и музика најлепши дар који продире у само срце. У програму који је осмислио Владимир Тасић, председник Градског одбора СПС-а Крушевац, учествовали су песници: Зора Митровић, Љубодраг Обрадовић, Мића Живановић, Ксенија Алексић, Небојша Лапчевић, Спасоје Ж. Миловановић и Љубиша Бата Ђидић и музичари: Момчило и Далибор Накић – гитаре, Тамара Ђурђевић – клавир, Марија Вујић – клавир и Ивана Тадић – виолина. На почетку програма Владимир Тасић – председник СПС-а Крушевац је поздравио присутне даме и честитао им празник 8 март – дан жена. На честиткама се захвалила председница форума жена Десанка Шљивић. Руже је дамама уручио Синиша Максимовић – прeдседник окружног одбора СПС-а за Расински округ…

Уместо ружа – руковети стихова, јер поезија је најбољи поклон дамама…

TИ ТО НЕ СЛУТИШ

Топлина ми срце заталаса,
док љубичица си смела,
у бекству од буке,
са рукама у џепу
туђег капута.

И волим ову јесен,
лишће што пада на моје жеље
и твој ход док гледаш небо.

А ти никад нећеш осетити,
жар погледа,
из мрачних ходника живота.

Али мени је лепо,
док хладноћа руши ласте,
заспале у живој коси.

Мени је лепо,
док идеш уз ветар,
лицем окренута судбини.

Мени је лепо
и ја волим
и ову јесен
и лишће
и твој ход.

Ја волим
и моју разиграну машту,
све сумње
и сву бол.

Ја све то волим,
а ти и не слутиш,
да са лишћем,
које у пролазу газиш,
умиру и моје очи.
Ти то не слутиш.

ПОДВУЦИ ЦРТУ

Данима је моја душа у нереду,
ни пијан ни трезан, некако пометен,
лутам већ уморан. Тражим лек свом једу
и хоћу да ноћас будем неометен.

Па те зато молим кафеџијо брате,
кључеве баци, у зору ти враћам,
а нека се ноћас на мој рачун пије,
имам прави разлог, за све пиће плаћам.

Одавно се знамо, стари смо другари.
О животу скоро сви мислимо исто,
а због чега вреди живети у ствари,
е ту нешто фали, ту нисмо начисто.

Нек се вино точи, пије без престанка,
а свануће роде нек причека мало.
Ти слободно дремај и не питај ништа,
до истине праве само ми је стало.

А страшно се плашим правога сазнања,
јер истину болну већ ми душа слути.
Болнија истина од сваког незнања,
још више би могла разум да помути.

Да ли је то песма или љубав жене,
пријатељ до гроба или дукат жути,
тренутак заноса, косе расплетене,
ил тишина гробна када све заћути.

Ил је то тренутак твојега весеља.
кад подвучеш црту и наплатиш своје.
Видећу у зору мамуран и пијан,
гледајући тебе, док се паре броје.

Опасно би било да си ти у праву,
ти што најстрасније грлиш свој иметак.
Где је онда љубав, шта је са сновима,
зар да крај нам буде животу почетак.

Због чега смо онда певали и пили,
величали љубав и лепоту жене.
Зар смо осим тебе, сви ноћас губили…
Не сме то да буде истина за мене.

Испало би да сам живео узалуд,
у своме бунилу ко у неком рају.
Љубав је богатство пријатељу стари,
а не твоје ноћи с рачуном на крају.

© Мића Живановић