ПРЕДРАГ МАРКОВИЋ: Кад је најтеже, Срби су најбољи
Склони смо да нашем народу и држави припишемо разне мане. Често са пуним правом. Тако је бивало и у прошлости. Почетком 20. века два велика писца Домановић и Дис су у два дела „Страдија“ и „Наши дани“ дали изузетно мрачну слику земље. Земље којом владају полтрони и незналице, у којој су набујали „шљам, разврат и пороци“, у којој су завладали „сви подмукли, сви проклети и сви мали“.
Само неколико година после ових злослутних књижевних дела, Србија се у Првом светском рату узвисила изнад свих других великих и малих земаља. Узвисила се својим ратним победама, својом хуманошћу према заробљеницима, својом визијом слободе. Успела је да се извуче из невоља за које није била спремна.
Једна од тих невоља је била епидемија тифуса. Србија је имала свега десетак лекара који су се разумели у бактериологију и инфектологију, а само су двојица били на одговарајућим местима за борбу против епидемије. По мишљењу вође британске медицинске мисије, нигде се епидемија није тако брзо раширила, али нигде није била ни тако брзо заустављена као у Србији.
Други случај потпуне неспремности било је повлачење преко Албаније. Наша влада и војска немадоше никакав спреман план шта да раде када су се затекли на Косову. Да се окрену и боре против надмоћне војске? Да крену у непознато, преко леденог зида Проклетија и покушају да убеде савезнике да пошаљу бродове? Опредељују се за други избор.
