АРТ КЛУБ СПС-а и Удружење песника Србије - ПоезијаСРБ организовали су 15.01.2018. године у 18:00 сати у Дому СПС-а у Крушевцу, Обилићева 30, промоцију књиге Градимира Карајовића "ОСМЕХ ЖЕНЕ, ЕЛИКСИР ЖИВОТА". На промоцији су поред аутора књиге учествовали и: Јелена Ђорђевић - водитељ, Љубодраг Обрадовић - у име издавача књиге, Владимир Тасић - рецензент, Владица Радојевић - рецензент и Милан Милојевић - гитара. Било је то једно одлично вече уз поезију и музику пред пуном конференцијском салом Дома СПС-а.
Градимир Карјовић
СТАРА ЧАРШИЈА
Хиљаду бајки она зна
Где крије љубав
Испод зидина љубав се скрива
Испод зидина крај куле Цара Лазара
Стара чаршија спава
Стара чаршија сања
На углу лампа дрхти
И све обасјава
Ко шарени букет светиљки у ноћи
Недалеко од обале Мораве
Блиста моја вољена стара чаршија
Ма куда да кренем
Ма куда да се нађем
Кад се теби вратим
Најсрећнији ја сам тад
Вољена чаршијо моја
У теби светлост најлепше сја
У теби најлепшу љубав имам
И све што волим имам ја
Ја познајем добро све улице твоје
У једној од многих
Сањам порту и цркву Лазара
У теби све моје успомене живе
Зато тебе у срцу носим ја.
© Градимир Карајовић
Препуна конферецијска сала Дома СПС-а у Крушевцу
Владимир Тасић, Синиша Максимовић... (са десна у лево)
Јелена Ђорђевић - водитељ промоције
Градимир Карајовић као свирач на усној хармоници
Владимир Тасић - рецензент књиге
Владица Радојевић - рецензент књиге
Милан Милојевић
Љубодраг Обрадовић
СВЕ ШТО ТАКНЕМ
Све што такнем,
нестане ко на сунцу лед.
Све што пипнем,
свој природни изгуби ред.
У себи проклество носим,
и све на свету клетве.
Мој поглед већ пркоси,
будуће слутећи штете.
Желим снагу свет да мењам.
Хоћу ужас да не постоји.
Олуја се костантно спрема,
а ја се више ни олуја не бојим.
Крај дође зачас.
Још чујем тај глас,
тај ехо катаклизме.
Мада… Слушам свест.
и не плаши ме казна.
Мада… Чекам добру вест
и срећу да ме лизне.
Ракија прија сваком.
Станем на камен.
Сјај у трави осваја лако.
На камен станем,
па избледим полако.
Јер, све што такнем,
нестаје, копни.
Јер, љубав и кад ме дотакне,
у бол се одмах претопи.
© Љубодраг Обрадовић
Градимир Карјовић
СТАРА ЧАРШИЈА
Хиљаду бајки она зна
Где крије љубав
Испод зидина љубав се скрива
Испод зидина крај куле Цара Лазара
Стара чаршија спава
Стара чаршија сања
На углу лампа дрхти
И све обасјава
Ко шарени букет светиљки у ноћи
Недалеко од обале Мораве
Блиста моја вољена стара чаршија
Ма куда да кренем
Ма куда да се нађем
Кад се теби вратим
Најсрећнији ја сам тад
Вољена чаршијо моја
У теби светлост најлепше сја
У теби најлепшу љубав имам
И све што волим имам ја
Ја познајем добро све улице твоје
У једној од многих
Сањам порту и цркву Лазара
У теби све моје успомене живе
Зато тебе у срцу носим ја.
© Градимир Карајовић
Препуна конферецијска сала Дома СПС-а у Крушевцу
Владимир Тасић, Синиша Максимовић... (са десна у лево)
Јелена Ђорђевић - водитељ промоције
Градимир Карајовић као свирач на усној хармоници
Владимир Тасић - рецензент књиге
Владица Радојевић - рецензент књиге
Милан Милојевић
Љубодраг Обрадовић
Градимир Карајовић, ОСМЕХ ЖЕНЕ – ЕЛИКСИР ЖИВОТА
Поштовани пријатељи поезије. Част ми је да Вас поздравим у своје и у име Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, чији је Градимир Карајовић члан од 06.03.2017. године.
Као издавачу књиге ОСМЕХ ЖЕНЕ – ЕЛИКСИР ЖИВОТА, припала ми је дужност да кажем неколико реченица о Градимиру Карјовићу као песнику и писцу ове књиге.
Обично се приказивач књиге најчешће пита, одкле да почне своје казивање. Па од почетка, рекао би свако у те списатељске муке упућен.
Дакле, Градимир Карајовић је рођен 1953 године у Крушевцу и имао изузетно богат и свестран живот. Граду је интересовало све.
И поезија… Писао је још у школском листу *ВУКОВАЦ*. Затим и у листу *ИМК 14 ОКТОБАР*, затим и у Политици, Победи и листу Град, па ево све до часописа за поезију - ПоезијаСРБ.
И Музика… Певао је дуго година у Мушком хамерном хору Бинички из Крушевца. Певао је и Градском тамбурашком оркестру Крушевца, а пева и сад на разним промоцијама у Крушевцу као вокални солиста. Чућемо га и вечерас.
И свирка. Свира у музике, али и то је нешто.
И игра. Додуше не игра увек како политичари свирају, јер увек има свој став. Али кад се укаже пригодна прилика и лепа парнерка увек је ту и прати ритам, ритам да те питам… И има успеха у сламању разних препрека, једино је Баћа можда успешнији, јер има већи чин и дужу праксу…
И политика. Дуго је Града у политици. Остаће упамћени његови раднички говори за првомајске уранке на Багдали, где је говорио безброј пута, чак више од самог Миленка Михајловића – председника Самосталног синдика Крушевца.
Могло би се говорити и Градиним освојеним признањима за своју свестрану активност, почев од бројних награда за песничко стваралиштво, па све до награде за животно дело од стране АРТ КЛУБА СПС-а, али о томе ћу други пут. Да се власи не досете како Граду хвалим само зато што је члан Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ.
Зато ја нећу говорити о књизи ОСМЕХ ЖЕНЕ – ЕЛИКСИР ЖИВОТА, о томе ће (или су говорили) рецензенти књиге Владимир Тасић и проф. Књижевности Владица Радојевић.
За закључак ове моје кратке приче ја ћу цитирати речи Владимира Тасића из рецензије за књигу Градимира Карјовића ОСМЕХ ЖЕНЕ – ЕЛИКСИР ЖИВОТА:
*Песничко дело Градимира Карајовића, по обиму невелико, по садржају изузетно, за све нас је охрабрење и смелост да га замолимо да настави да пише, не због њега, већ због нас и његове Србије. Хвала ти песниче на исказаној храбрости*!
А да Града вечерас не остане без мог поклона, ја ћу му поклонити једну моју песму, у коју је уткан и део Градиног поимања света:
Поштовани пријатељи поезије. Част ми је да Вас поздравим у своје и у име Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, чији је Градимир Карајовић члан од 06.03.2017. године.
Као издавачу књиге ОСМЕХ ЖЕНЕ – ЕЛИКСИР ЖИВОТА, припала ми је дужност да кажем неколико реченица о Градимиру Карјовићу као песнику и писцу ове књиге.
Обично се приказивач књиге најчешће пита, одкле да почне своје казивање. Па од почетка, рекао би свако у те списатељске муке упућен.
Дакле, Градимир Карајовић је рођен 1953 године у Крушевцу и имао изузетно богат и свестран живот. Граду је интересовало све.
И поезија… Писао је још у школском листу *ВУКОВАЦ*. Затим и у листу *ИМК 14 ОКТОБАР*, затим и у Политици, Победи и листу Град, па ево све до часописа за поезију - ПоезијаСРБ.
И Музика… Певао је дуго година у Мушком хамерном хору Бинички из Крушевца. Певао је и Градском тамбурашком оркестру Крушевца, а пева и сад на разним промоцијама у Крушевцу као вокални солиста. Чућемо га и вечерас.
И свирка. Свира у музике, али и то је нешто.
И игра. Додуше не игра увек како политичари свирају, јер увек има свој став. Али кад се укаже пригодна прилика и лепа парнерка увек је ту и прати ритам, ритам да те питам… И има успеха у сламању разних препрека, једино је Баћа можда успешнији, јер има већи чин и дужу праксу…
И политика. Дуго је Града у политици. Остаће упамћени његови раднички говори за првомајске уранке на Багдали, где је говорио безброј пута, чак више од самог Миленка Михајловића – председника Самосталног синдика Крушевца.
Могло би се говорити и Градиним освојеним признањима за своју свестрану активност, почев од бројних награда за песничко стваралиштво, па све до награде за животно дело од стране АРТ КЛУБА СПС-а, али о томе ћу други пут. Да се власи не досете како Граду хвалим само зато што је члан Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ.
Зато ја нећу говорити о књизи ОСМЕХ ЖЕНЕ – ЕЛИКСИР ЖИВОТА, о томе ће (или су говорили) рецензенти књиге Владимир Тасић и проф. Књижевности Владица Радојевић.
За закључак ове моје кратке приче ја ћу цитирати речи Владимира Тасића из рецензије за књигу Градимира Карјовића ОСМЕХ ЖЕНЕ – ЕЛИКСИР ЖИВОТА:
*Песничко дело Градимира Карајовића, по обиму невелико, по садржају изузетно, за све нас је охрабрење и смелост да га замолимо да настави да пише, не због њега, већ због нас и његове Србије. Хвала ти песниче на исказаној храбрости*!
А да Града вечерас не остане без мог поклона, ја ћу му поклонити једну моју песму, у коју је уткан и део Градиног поимања света:
СВЕ ШТО ТАКНЕМ
Све што такнем,
нестане ко на сунцу лед.
Све што пипнем,
свој природни изгуби ред.
У себи проклество носим,
и све на свету клетве.
Мој поглед већ пркоси,
будуће слутећи штете.
Желим снагу свет да мењам.
Хоћу ужас да не постоји.
Олуја се костантно спрема,
а ја се више ни олуја не бојим.
Крај дође зачас.
Још чујем тај глас,
тај ехо катаклизме.
Мада… Слушам свест.
и не плаши ме казна.
Мада… Чекам добру вест
и срећу да ме лизне.
Ракија прија сваком.
Станем на камен.
Сјај у трави осваја лако.
На камен станем,
па избледим полако.
Јер, све што такнем,
нестаје, копни.
Јер, љубав и кад ме дотакне,
у бол се одмах претопи.
© Љубодраг Обрадовић