СПС-ПУПС-ЈС - Бр 2

IMG_9197.JPG

НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ

ПРЕТРАГА

КО ЈЕ НА МРЕЖИ

Ко је на мрежи: 7 гостију и нема пријављених чланова

СТАТИСТИКА САЈТА

Посетиоци
29
Чланци
218
Број прегледа чланака
499502

ДА ЗЕМЉА НЕ ОСТАНЕ БЕЗ ЧОВЕКА

У Белој сали КЦК је 24.10.2013. године одржана свечана академија поводом 50 година миротворног покрета у Крушевцу под називом *ДА ЗЕМЉА НЕ ОСТАНЕ БЕЗ ЧОВЕКА*. Академију је организовала Асоцијација за културу мира и толеранцију са музејом мира из Крушевца. Синиша Максимовић председник скупштине Асоцијације за културу мира и толеранцију са музејом мира из Крушевца је уручио Повељу мира градоначелнику Крушевца Братиславу Гашићу за допринос града Крушевца миру. О значају мира за судбину света говорио је др Павле Бубања, који је поводом 50 година миротворног покрета у Крушевцу објавио монографију *ДА ЗЕМЉА НЕ ОСТАНЕ БЕЗ ЧОВЕКА*. Академију су водили Јелена Ђорђевић и Слободан Радичевић.


др Павле Бубања говори о значају мира за судбину света


У наставку прочитајте изводе из ове књиге др Павла Бубање

ECPD EUROP EAN CENTRE FOR PEACE AND DEVELOPMENT OF THE UNITED NATIONS UNIVERSITY FOR PEACE Terazije 41, 11000 BELGRADE, SERBIA

ИМАЈУ ЛИ ФИЛОСОФИЈА МИРА И ПЕДАГОГИЈА МИРА КАО АКАДЕМСКЕ ДИСЦИПЛИНЕ СВОЈУ БУДУЋНОСТ: ЗАШТО БАШ ОВЕ ДВЕ ДИСЦИПЛИНЕ?

„Ствар коју сада заступам, није моја лична ствар; то је ствар човечанства, ствар хришћанства; она додирује права будућих покољења. Приђите ближе и потпалите огањ слободно да сам се плашио, ја не бих ни доспео до овога места. “(Сва места под. П.В.В.)

Јероним Прашки, 4. јул 1415 године „Све чините без гунђања и премишљања да будете беспрекорни и чисти, непорочна деца Божја усред поквареног и наопаког рода, међу којима светлите као звезда у свету“ (подв. П.Б.Б.)

Апостол Павле, фил 2:14-16 „Не боле ме ране нанете ми од злих људи, боле ме ране нанете ми од ћутања добрих“.

Мартин Лутер Кинг, добитник Нобелове награде за Мир у 20 веку. Наведени морални постулати указују на неку врсту генеалогије зла у људском и природном свету. Како градити мир и толеранцију у свету пуном супротности и против вредности - до нетрепељивости, нетолеранције? Снаге мира, толеранције, слоге, љубави, солидарности и социјалне правде, стоје наспрам света зла и бесмисла. Стоје у борби непрестаној бранећи лик човека, највеће богатство у свету човечанском.

Архајско и класично доба Хеладе, када је стигло до уметничког израза људског лика, утемељило је философију која казује човека као мерило свих ствари. Дакле, човек је мера свему и свагда, казују филоософију пре и Сократовог доба. Јероним Прашки, 14. век, слика достојанствено једно кукавичко и пониролошко доба ненаклоњено човеку и мисији стваралаштва у свету човечанском. Благо свету и човеку када имају мислиоце и визионаре чија достигнућа неће остарити док човека траје. У том смислу стоје и начела и учења великих светских религија, природних и откривених.

Сведочења зла у свету човечанском није само енеумерација зла, него и карактерна и карактеролошка решеност да се зло као сатанософска одредница савлађује и остварује у свету наших живота.

Јероним Прашки, свети апостол Павле и Мартин Лутер Кинг, у безброју страдалника за правду, мир и истину, исте вредности сведоче животима. Како су тек величанствена дела страдалачка и у континуитету оснивача великих светских религија-природних и откривених. Уважени пријатељи и сарадници, част је бити учесник миротворних скупова ма које врсте, али је и бојазан да наш напори имају прилично мале домете. Бројни су разлози таквом једном стању, али је достојно напора да се мир, најпре у својим срединама, гради и унапређује у слободи правди и развоја ради.

Философија и Педагогија мира, вероватно дисциплине у настајању као академске науке, морале би добити почасно место међу академским дисциплинама ради проширивања хоризонта осталих дисциплина и својим учењима о смислу и бесмислу самих наших живота и трајања у свету човечанском. Философијом мира стижемо, сматрамо, до једне особите вредности-до културе мира и толеранције-вредности остављених по страни од постојања и све до наших дана.

Учење културе мира и толеранције, мање или више, запостављено је дејством фактора застоја у развоју културе као капиталне вредности и смисла стваралаштва и откривалаштва. Философија мира као академска дисциплина у настајању, има задатак и циљ да поставља и развија научну теорију мира, са уверењем да тако крчи пут који отвара његове непознате светове. Философија својим предметним и циљним промишљањем света и човека, поставља наук да је, рецимо данас, човек најугроженије биће у створеном свету. Философским промишљањем питања и проблема савременог човека, упозорава људски свет да земља може да остане без човека. Бар неколико пута сведочи наука истраживачка. Научни Институти за истраживање мира у свету, саопштили су свету човечанском да исти може да остане без човека! Минимум свести и савести и довољно је саопштено да су све човекове снаге стављене на пробу вредности и смисла постојања.

Философијом мира, синтетичка знања историје философије, човек образује за дела достојна призвања у свету постојања. Образовање за мир и толеранцију је практично једно ново поље и поглавље у систему образовања у мондијалним просторима. Интересовање и интерес за утемељавање философије мира, као академске дисциплине, питање је мислилаштва и откривалаштва у људском свету. Она се наслања на достигнућа мисаона, трагалачка и визијска у историји философије, особито философске антропологије, гносеологије, епистемологије и аксиологије.

Помоћу методичке философије мира, сматрамо, допиремо до нужности једног конститутивног момента сазнања и регулативног принципа деловања: До нужности Педагогије мира.

Педагогијом мира, равноправно са Философијом мира, чинимо напор сусретања и прожимања образовног и васпитног, толико удаљених методичких светова у сфери образовања данашњице. Колико знам, савремени универзитети, колеџи, институти и остале образовне куће, недовољно раде на новим револуционарним пробојима према новим образовним технологијама у корист конституисања нових академских дисциплина: Филосоифија мира и Педагогије мира, стубови културе мира и толеранције, Музеја мира-без зидова, како би рекао велики Марло, Де Голов министар за културу, ратник и философ мира и културе мира.

Образаовно-васпитним радом, мислилаштвом, откривалаштвом, стваралаштвом и визионарством, отворили смо у Крушевцу школу мишљење мира на матерњем језику. Таквим поступком образоване су и васпитаване генерације ученика и студената, грађана, дакле свих субјеката вредности у систему. Педесет година Крушевљани стварају и развијају идеју мира и толеранције као један близак пут људима добре воље, свих популација, домаћих и страних. Власник Медаље мира и Весника мира уједињених нација и трију међународних миротвоних конференција, сведочи једну аутентичну миротворну културу која трага за миром у својој средини као трагалаштво за путевима мисаоности о миру на нов начин.

Зашто на нов начин?

Мир у складу са идеалима минулих и живих генерација није остварен. Само Бог зна да ли ће икада и бити тако устројен да савлада историју ратова као свеукупну историју човечанства. Дакле, МИР и не постоји као један опште важећи и универзални принцип људског света. Теорије мира и о миру су бројне, а мира нема.

Педагогија мира, својим задацима и циљевима, морала би бити целином своје предметности окренута, насловљена на Философију мира и остале сродне академске дисциплине, на почетку је једне модерне васпитне науке, окренуте најпре човеку као једном људском свету, људском свету као завичајном свету за све људе на рационалан и моралан начин. Хуманистички идеали људског света од давнина нису успели да утемеље Философију мира и Педагогију мира као академске дисциплине и у служби једног бољег, лепшег и праведнијег света од садашњег.

Парезија мира као нови свет Философије мира и Педагогије мира.

Шта је то Парезија мира као ново радно поље Философије и Педагогије мира. Најпре, нужно је поћи од уверења да је свет очева створио историју човечанства као и историју ратова. Дакле, понављамо: Историја ратова је покрила својом целином историју човечнаства. Историја мира не постоји, али ће можда нека будућа покољења имати слуха за темеље свога опстанка. Веома једноставном али тачном опсервацијом, један студент рече: Мир то је човек, То је живот, то је могућност живота. Мир то је рука коју пружимо једни другима у муци и радости. Мир, то је чаша воде жедноме, комад хлеба гладноме. Мир, то је побуна против свих зала и обесправљености у једном, према Библији, поквареном и наопаком свету.

Пошто су очеви створили и стварају консеквентно историју ратова, на реду је историја Мајки мира, Мајки миротворки у свих народа на планети нашој. Макар за почетак. Гори свет од садашњег не би могле створити а историја сведочи да су увек биле на страни идеала своје деце, пошто мајке не рађају своју децу за ратове, јер у ратовима рече један мудрац, очеви сахрањују своје синове, а у миру деца сахрањују своје родитеље. Иринологија, Иринософија и Иринократија ће вероватно имати за своје задатке свет Мајки Мира као нове и револуционарне снаге рада и развоја у целовитом смислу речи.

Философија и Педагогија мира, као евентуалне, али и нужне академске дисциплине, морају, преко Мајки мира, читати загонетку сфинге мира. Само тако, сматрамо, могу открити духовну и моралну висину на којој мир почива. Тако би академски нараштаји, сви људи знатижељни знања о миру и мира, били у стању да виде промашаје историје човечанства што је оставила мир по страни у својим генерацијским настојањима. Једноставност у својој сложености, била би први и темељни задатак Педагогије мира са илоуминацијом Философије мира. Откривање обичног човека-пут је тзв. Нове онтологије мира, културе мира и толеранције. Откривањем тзв. Обичног, једноставног, малог човека је, сматрамо, један револузионарни пут Философије и Педагогије мира.

Преко Философије мира и Педагогије мира, конкретно, стигли бисмо до идеје која додирује права будућих покољења, права човечанства, права хришћанства и свих великих идеја и идеала природних и откривених религија у свету човечанском.

Капиталну грешку, мислимо, људски род је направио када је идеју и праксу мира везао за рат као појмовну одредницу уништавања егзистенције, живота људи и осталих бића нижих од човека која насељавају свет природе, и тако занемарило онтологију укупног људског света. Тако се некада мислило, тако се мисли главнином и данас.

Људски свет није добро, бар тако сматрамо, разумео неке основне дијалектичке поставке историје. Дијалектичким поимањем културе мира, културе мира као побуне, мора се имати у виду дијалог као нужни моменат јединства и борбе супротности. То је начин омекшавања тврдих ставова друге стране са циљем да спозна да је дијалог и миротворан позив на дијалог исто што и афирмација живота и његових могућности и вредности.



адвокат Владимир М. Тасић


5 0 ГОДИНА КРУШЕВАЧКОГ ИСТРАЈАВАЊА У ТРАГАЊУ ЗА ПУТЕВИМА ИЗГРАДЊЕ МИРА И ТОЛЕРАНЦИЈЕ И АФИРМАЦИЈИ ОВОГ Г РАДА ВЕСНИКА МИРА И МЕДАЉЕ МИРА

Философ, теолог, научни радник, редовни професор универзитета др Павле Бубања, објављује још једну књигу, у којој покушава да на својствен, оригиналан начин да допринос проучавању и даљем развоју философије мира као јединствене научне дисциплине. Овом научном делу аутор је дао назив „Да земља не остане без човека”. Није ми намера да полемишем око наслова књиге, јер једном мислиоцу какав је наш професор и приличи да своје дело назове тако да се и о самом делу може, треба и мора размишљати.

Сигурно је, да наслов није провокативан, јер педесетогодишњи рад на проучавању философије мира, искуство аутора и сам аутор који је увек опште стављао испред личног, овом приликом има само један циљ: да педагогијом културе мира и толеранције најширу јавност упозна са радом Крушевачке миротворне школе током 50 година трајања.

У години када Крушевац обележава 50 година рада на трагању за културом мира и толеранцијом, оваквом књигом на најбољи могући начин обележава се миротоворни јубилеј са којим се мало градова у свету,могу похвалити.Поносни смо што је то баш град Крушевац у прилици да учини, јер га и овакви јубилеји уздижу изнад просечности у породици српских, а богами и светских градова. Град Крушевац је јединствен по својим активностима на пољу афирмације миротоворног покрета и чињења да се миротворсто из философске општости уздигне до прагмнатичне активности и радње.Само спојем философског мишљења и конкретних радњи и дела, културу мира и толеранције из празноречја издижемо на пиједастал правих људских вредности.

Овом књигом ,која садржи размишљања о могућем начину трагања ка расветљавању путева мира и толеранције и доказа о постојању конкретних радњи којима се идеја успостављања мира оплемењује и развија,даје се велики допринос педагошком приступу у проучавању и афирмисању једне идеје која преокупира људски род од настанка до данас. Крушевачка школа мира и толеранције, као јединствена васпитно-образовна институција развијана је у оквиру оригиналног утемељења философије мира у делу универзитетског професора др Павла Бубање, који се као један од ретких светских аутора осмелио да отвори путеве научног истраживања мира.

Наука о миру и толеранцији, у Крушевцу, једном од најзначајнијих српских и светских градова развија се тачно 50. година. Родоначелник институције проф. др Павле Бубања, научни рад, град Крушевац, Универзитет на коме је предано радио Социјалистичку федеративну Републику Југославију и Републику Србију је афирмисао у овој научно запоствљеној и неизучаваној области и то преко основаног клуба Уједињених нација, далеке 1963. године, у Учитељској школи, у Крушевцу, потом преко Асоцијације за културу мира, толеранцију са музејом мира без зидова, чије је седиште у Крушевцу, а која се годинама препознаје као научна, философска, педагошка и образовна институција.

Зашто 50. година истрајности, у проучавању неистражених путева мира? Питање је, које обичан човек, који има исконску потребу да живи у окружењу без сукоба, поставља себи и људима који се баве науком о миру. Одговор је једноставан, научни путеви у овој области испреплетани су само трњем.Није било смелих истражитеља, да запитају себе и друге шта је то мир и да ову цивилизацијску, друштвену и људску потребу, дефинишу на мултидисцплинарни начин. Многи мир једноставно подводе под „друштвено стање без рата”, не упуштајући се у суштину философије, која може да расветли све људске потребе да се у будућим вековима живи толерантним животом уз пуно поштовање и међусобно уважавање, цивилизација, народа, људи. Спознаја путева мира исконски је везана и за научно проучавање историје културе мира и толеранције. Професор Бубања се осмелио да да научни допринос и овом делу философије мира који можемо назвати историја философије мира, којом се до сада нико на озбиљан начин није бавио. Историја, као наука која се бави проучавањем људске прошлости, углавном разјашњава околности развоја људског друштва које су у себи имале искључиво елементе насиља (ратова). Кроз векове историја је изградила посебне правце проучавања који се могу подвести под историју: религије, науке, технологије, спорта, војну историју и др. Историја мира не постоји, јер се овим научним историјским правцем до сада бар колико је нама познато, нико није бавио. Одговори на историјска питања о миру: шта, где, како, када зашто, још увек нису дати,јер је ваљда многобројним научним прегаоцима било важније да преко ратова објасне развој људског друштва у прошлости,па и у садашњости. Заборављена је чињеница, да су се сва цивилизацијска велика дела, могла искључиво стварати у време када су људи између себе градили поверење и толеранцију. Баш због немогућности да себи објасни непостојање философије историје мира, аутор ове књиге покушава да разјашњавањем догађаја из прошлости, када није било људских сукоба и стварањем сопствених вредности на пољу изградње културе мира и толеранције, да допринос оригиналности проучавња друштвених односа, који могу нашу цивилизацију и будућност света учинити далеко примамљивијим за живот.

Пионирски почеци проучавања историје мира,у научном делу професора Бубање, утемељени су у идеји да се у Крушевцу, формира јединствен Музеј „Мира и толеранције без зидова”, у коме ће се сачувати материјани докази,који ће вековима служити као историјски извори о научном доприносу Крушевачке школе мира и толеранције,у реализацији ове велике идеје.Без материјалних доказа о реалним радњама и поступцима на давању доприноса изградњи начина мишљења, да су култура мира и толеранције систематске дневне људске потребе, нема ни правог дела којим се ова још увек неистражена област на прави начин може објаснити.Рад на овој идеји је мукотрпан ,исцрпан ,често наилази на неразумевање лаичког и стручног окружења,али доследни истражитељи превазилазе све изазове и искључиво на бази историјских чињеница и доказа описију околности и догађаје којима осветљавамо мрачне путеве културе мира и толеранције.Универзалност изграђеног јединственог Музеја мира и толеранције без зидова ,у Крушевцу, је таква да музејски експонати смештени у простору Музеја и музејске збирке нису једини докази о раду на пољу проучавања и даљег развоја културе живота без страдања и међусобног непоштовања већ и да је целокупна материја која нас окружује у природи створена за далеко осмишљенији начин живота од овога који се тренутно на планети Земљи води.Ремећењем односа у природи и закона створених од непроучених сила, долази до поремећаја равнотеже међу људима и до губитка урођене способности за разумевање и поштовање вредности које човека као мисаоно природно биће чини другачијим од свих других прородних бића.

Уочавањем ове реметилачке природне појаве, прегалац научне Крушевачке миротоворне философске школе др Бубања ,даје одговоре на бројна питања којима и утемељује науку о миру и толеранцији у Срба.

Научни опус др Бубање, објављен у више десетина уџбеника, књига, публикација, часописа, новинских чланака и иступања на научним скуповима, конгресима и Скупштинама међународних организација, међу којима су најзначајнији “Философија мира”, ”Стварање философије”, ”Педагогија мира”, ”Мајке мира”, ”Свет и ми за мир”, “Крушевац трага за миром”, ”Мир ће бити дело правде”, “Да човек човеку буде човек“, “Философски лексикон“ и многобројне друге публикације обухватају огроман рад и дело, којима се пре свега афирмише град Крушевац као седиште миротоворног покрета Србије. У протеклих 50 година остварена је комуникација са најзначајнијим Међународним организацијама и то: Организација Уједињених нација у Њујорку, Међународна асоцијација градова Весника мира, Орагнизација за Европску безбедност и сарадњу. Такође,са верским институцијама размењивана су научна искуства и гледишта којима се развијају љубав и толеранција.Најзначајнија сарадња је остварена са: Српском Православном Црквом, Руском Православном Црквом, Васиљенском Патријаршијом у Истанбулу (Цариград), Римокатоличком Црквом, Папским нунцијем у Београду, митрополитима и епископима Српске Православне Цркве. Посланице мира размењиване су са председницима држава међу којима су: Јосип Броз Тито-СФРЈ, Сандро Пертини-Италија, Индира Ганди-Индија, Јорге Сампајо-Португалија, Данило Тирк- Словенија, Иво Јосиповић-Хрватска, Слободан Милошевић-СРЈ, Војислав Коштуница СРЈ, бројним амбасадорима и представницима страних држава и међународних организација у Београду.

Размењивањем порука мира међу државама, црквама, међународним организацијама, Крушевачка школа мира јасно је утврдила да су путеви мира неистражени и да постоји потреба за разумевањем људске -цивилизацијске тежње ка успостављању културе дијалога међу народима и државама.

Посебна сарадња у истраживању путева мира, успоствљена је са универзитетима у свету ,научним радницима -професорима,академијама наука и академицима,књижевницима ,политичарима и многобројним другим следбеницима јавне речи.Не могу сви бити набројани из разумљивих разлога,али посебно морамо истаћи плодну сарадњу са познаваоцима дела др Бубање и то академиком Михаилом Марковићем,једним од највећих философа 20. века,логичарем Богдном Шешићем,академиком Добрицом Ђосићем, и многобројним научним ствараоцима у бившој Југославији и свету.

Сарадња међу институцијама, критичка оцена најумнијих стваралаца на проучавању културе мира и толеранције у делу аутора Павла Бубање у потпуности афирмише мисао великог Махатме Гандија “Не постоји пут ка миру. Сам мир је пут”. У протеклих 50 година,упућиван је миротоворни апел из Крушевца за успоствање животних значајних вредности којима се доследно поштују државе, народи и људи. Рад на установљењу Крушевачке миротворне школе, оцењен је и од стране најутицајнијих међународних организација у свету. Због прегалаштва у области афирмације мира и толеранције, Српски град Крушевац, одликован је са два највећа светска признања. Одлуком ОУН 1986. године град Крушевац је одликован Медаљом мира, а 1990. године признањем “Весник мира”, највишим одликовањем за постигнуте резултате једног града и народа на пољу проучавања и развијања миротоворних идеја. Тако, да је град Крушевац, вероватно једини град на свету, који има два највећа признања Организације. Уједињених нација. Свет је препознао оригиналност активности које су у Крушевцу одвијане 50 година, и то је знао да награди највећим признањима.

Допринос за препознавање оригиналности у тражењу путева мира и разумевање међу људима, народима и државама дао је у највећој могућој мери др Бубања. Као што је знао да прима признања миротворни покрет Крушевца, препознаје и праве вредности других стваралаца који својим радом развијају универзалност идеје успоствљања мира у својој средини и у свету.Тако је институција Асоцијација за културу мира и толеранцију са Музејом мира, донела одлуку да се највише признање овог Института за проучавање мира и толеранције - “Повеља мира” додели генералном секретару ОУН Бутрос-Бутрос Галију, ректору Токијског универзитета Такехиро Тогу, председнику владе Републике Србије Ивици Дачићу, патријарху Москве и целе Русије Г. Г. Кирилу, генералном секретару ОУН Бан Ки- Муну, Васиљенском патријарху Вартоломеју I. Најзначајнији ствараоци науке о миру и толеранцији производе се у звање „ Академик мира и толеранције“. Звање „Академик мира и толеранције“ за сада одлуком научног савета Асоцијације за мир и толеранцију са музејом мира без зидова, носи уважени професор др Павле Бубања за изузетан научни допринос педесетогодишњем раду на развоју науке о миру и философије мира.

Потреба за књигом “Да земља не остане без човека”,сама по себи се изнедрила у идеји,да се бројне активности и научне вредности на пољу трагања довољно неистражених путева изградње културе мира и толеранције из Крушевца ,кодификују на једном месту, и свету прикажу како се на најпрагматичнији начин може радити на оживотворењу једне велике идеје која се зове философија мира и толеранције. Бројне активности, појединачно забележене, бивају покривене заборавом и недоступне онима због којих су и чињене. Тако да је аутор са групом прегалаца око њега, учинио напор да изврши кодификацију најзначајнијих, по његовој оцени, активности и да их учини доступним јавности. Ово није само скуп радњи, којима се афирмише један научни философски правац, већ књига представља и научни извор за будуће истражитеље у области проучавања многоборјних трновитих путева ка изградњи домаћег и универзалног мира, који још није ни приближно досегнут. Ово је и својеврсан допринос развоју педагогије мира и толеранције као посебне научне дисциплине, који ће у многоме допринети бољем разумевању идеја проучавања и трагања за миром и толеранцијом, као свеобухватним потребама културе модерног живота. Генерације ће се, читајући ово штиво, упознавати са оригиналним документима, васпитавати и учити како се у једној европској држави у једном времену, које је по ту државу било тешко, размишљало без страха о развијању научне мисли, којом су се објашњавале појаве угрожавања идеје миротоворства и изградње система сопственог пута ка трагању за бољим садржајнијима, животом испуњеним, учењем, стваралаштвом, културом и толеранцијом и солидарношћу. Ствараоци какав је др Бубања, утемељили су науку,која ће у будућности морати да се развија и на посебном Универзитету за иринологију, иринософију и иринократију јер је људска потреба за реалном изградњом мира досегла потребу за ваздухом и храном као предусловима живота.

Свет се може уништити, како су то научници рекли, више хиљада пута, а како нас учи др Бубања -”Зар је то потребно више од једног пута”. Данас и у будућности развијаујући педагогију мира и толеранције, и проучавајући историју мира као нову научну грану историје, морамо да развијамо научно оружје за изградњу света без сукоба и да дамо допринос спасавању угроженог опстанка људске врсте и сваког другог живота на планети. Професору Павлу Бубањи, свака част на одважности и храбрости да се упусти у убеђивање многобројних скептика који не осећају потребу за афирмацијом крушевачких миротоворних вредности.

Музеју мира и толеранције без зидова у Крушевцу, честитам на још једном великом доприносу да објављивањем материјалних доказа упозна најширу јавност са активностима у Крушевцу, на пољу трагања за миром и толеранцијом. Професору желим да са још много књига да допринос развоју своје оригиналне науке о философији мира и толеранцији.

Крушевац, 28.06.2013. године.

Синиша Максимовић председник скупштине Асоцијације за културу мира и толеранцију са музејом
мира из Крушевца је уручио Повељу мира градоначелнику Крушевца Братиславу Гашићу


Академију су водили Јелена Ђорђевић и Слободан Радичевић